„Ту смо, где смо, по мом мишљењу треба урадити…“
Слушајући бројне аналитичаре често се готово у свему слажем, али у правилу остајем са неугодним осећајем да нико од стручњака који воде или утичу на мишљење у овој земљи, немају концепцију шта даље. Ниједном речју се не каже: „Ту смо, где смо, по мом мишљењу треба урадити…“
Дакле, прво што треба урадити, је довести људе који имају идеје и знање примењиво у пракси.
Поред финансијске кризе која притиска цео свет и која ће још дуго трајати, а по свему судећи бити још жешћа ( јер још нико у свету није понудио права решења, нити проучио тренутне последице, већ само гаси постојећа жаришта ), ми имамо сопствену кризу која је почела далеко у историји паралелно са политичким и ратним догађањима. За један њихов корак ми морамо учинити три, да би дошли у позицију да можемо да им се придружимо, па да се тек онда боримо са дуговима које ћемо морати да вратимо.
Са оваквим административним апаратом и без јаке државне управе немамо шансе у томе. Србија је под притиском ММФ-а за смањење трошкова администрације покушала да нађе решење у отпуштању, али су је прописи и социјална ситуација у томе спречили. Једино решење које ја видим у овој ситуацији је у потпуној реорганизацији администрације. Пошто сви ти људи који раде у администрацији нису неупотребљиви, него су неискоришћени и погрешно распоређени, добро осмишљеном организацијом могли би да почну за државу да зарађују паре уместо да их само троше. Све су то углавном школовани кадрови: правници, економисти, инжењери… Некада су и са средњом школом били добри службеници у државној служби, зашто не би били и сада за пратеће службе. Зашто држава не би поново, од великог дела њих, формирала државне фирме и за оно што већ мора да плаћа, добила бар неку противуслугу. То је супротан пут од оног којим смо кренули приватизацијом која нам није донела до са да ништа добро.
Једна од тих фирми би могла да има задатак да се бави искључиво досадашњим приватизацијама, које имају толико шупљина да би се много тога могло повратити. Фирме које су купљене углавном су пропале, радници отпуштени, а оне заложене за нове кредите. Нико се тиме не бави. Пошто су банке код нас стране банке, а ови „успешни привредници“ углавном неће успети да врате кредите, јер им то и није у интересу ,те стране банке ће постати власници пропалих фирми и некретнина са често вредним и великим земљишним површинама. Правници би ту имали доста посла: прегледати уговоре, исконтролисати њихово извршење и рокове, видети ток новца и реализацију, земљишне књиге, па онда нова задужења тих фирми. Пошто у су у овим приватизацијама учествовали углавном локални моћници договарајући се између себе, у свему горњем су начинили сигурно много пропуста. Скоро све је урађено по испробаном рецепту земаља из окружења, а пошто је то у домену сиве економије, могло би се и ретроактивно санкционисати. Србија управо сад почиње то да ради.
Друга фирма би требало да се бави само правним актима и њиховим усклађивањем са тренутним потребама у пракси. У свим областима привреде прописи су нам застарели и преписани са пуно шупљина које дају простора за разне злоупотребе. За тако нешто је потребно добро познавање и права и тржишних прилика, али без тога се не може и то нас је и довело у ову ситуацију. Усклађивање са путем у ЕУ тиме ће доћи само по себи. То дотиче и област борбе са корупцијом о којој се много говори, а на којој се ништа практично ништа не ради. Све нам то предстоји наредних година ако хоћемо у ЕУ.
Трећа фирма би требало да се бави спољном и унутрашњом трговином, али у име и за рачун државе. Није потребно пуно размишљати коме је било у интересу да такве фирме престану да постоје. Држави сигурно није. То је сталан извор прихода и сталан контакт са светом, правим тржишним информацијама и пут да се опорави привреда. Мислим да нисмо у ситуацији да се тако олако одричемо државне својине гурајући је у џепове оних који користе нашу пасивност. Због тога је држава дошла у ситуацију да не може да издржава апарат за који не зарађује а за који има константне трошкове. Нико нам није прописао да на тај начин морамо у капитализам. Ово време до сада је показало да то није добро ни за привреду ни за становништво. Сви се добро сећамо социјализма са свим његовим слабостима и недостацима, али овакав капитализам ( који то суштински није ) је много гори.
Ред, рад, коректност и дисциплина у свим областима – основне су премисе функционисања свих успешних друштава у свету. Код нас су тема за исмејавање. Општа криза морала и пословног и личног, посебна је тема над којом би сваки појединац у овој држави требао да се забрине. Оставићемо, уз дугове, будућим генерацијама и лоше сећање на наше моралне вредности. Ћутимо, гледамо и уклапамо се, тиме одобравајући све ове токове. То ће бити добре теме за будуће књижевнике, социологе, психологе и историчаре, а пошто то нисам, да се вратим на своје теме.
Један део администрације би се могао упослити на повезивању свих података компјутерским системом, података које поседују статистичке, пореске, општинске, социјалне, здравствене, школске, и разне друге службе и користе их само за своје потребе. Тако би се стекла конкретна слика у сваком моменту о свакој општини, сваком привредном субјекту и сваком појединцу. Од њих свако има свој идентификациони број и тако би имао и свој досије. Када би свако знао да се само позивом на његов број или име може сазнати све о његовим успесима, прекршајима, обавезама, дуговима, имовини, судским споровима и свему осталом, одговорније би се према свему односио и било би мање корупције, превара и осталих злоупотреба.
Добар део администрације би се тако распоредио на корисније послове, а захтевао би инвестиције само у погледу довођења врхунских стручњака на њихово чело, који би врло брзо исплатили своје плате и увели ред у оно што нам је највећи проблем – створити доходак и и увести склад између свих области пословања.
Сви програми за развој пољопривреде, шумарства, туризма, енергетике и осталих области без чврсте контроле, јаке унутрашње и спољне трговине и усклађених правних аката, остаће само програми и одвешће нас још дубље у кризу. Нико још није био у оваквој ситуацији као ми и не можемо слепо примењивати праксу развијених капиталистичких земаља и земаља из окружења.
Ми немамо море ни швајцарске планине, немамо ни панонску низију да претендујемо да будемо светски туристички и аграрни центри, ми чак немамо ни људе одговарајуће старосне структуре у потенцијалним туристичким и аграрним областима. Ми прво морамо да програмима вратимо људе у те области, нудећи им разне повољности и истовремено да обезбедимо продају онога што буду произвели, како на унутрашњем тржишту, тако и у иностранству. Неминовно нам предстоји строга контрола увоза и супституција увозних производа домаћим, чим се појаве на тржишту.
Наши стручњаци не обилазе села и нуде теоријске програме који нису прилагођени ни структури становништва, ни структури земљишта које они поседују.
Неопходно је утврдити праве правце развоја пољопривреде који се морају базирати на нашим специфичностима, одредити субвенције за производе намењене извозу, одредити пореске олакшице и кредитне олакшице за произвођаче производа од интереса, па тако подстицати специјализацију за производњу и организовати сигуран откуп тих производа уз елиминисање шпекулација. Истовремено треба омогућити константну обуку, саветовање и контролу производа и стоке. Да би били конкурентни бар на тржиштима земаља окружења, неопходно је паралелно улагати и у пратеће прераде пољопривредних производа. Ако то не учинимо, имаћемо производе намењене искључиво унутрашњем тржишту и нови дуг у њих уложен уз истовремену конкуренцију страних производа исте врсте.
Дрвна индустрија са оваквом структуром извоза, оваквим степеном продуктивности и искоришћености отпада нигде у свету не постоји. Оно што се овде баца, пали и пропада по шуми, у целом свету се користи. Нико од наших стручњака да се запита како то да уради. У свету се отпад рециклира, користи за грејање, а код нас се квалитетна стабла користе за ложење, а отпад гомила око насељених места. Како онда да имамо квалитетан ваздух, воду и земљиште и како да привучемо озбиљне инвеститоре у било коју привредну грану?
План развоја дрвне индустрије пре свега треба да реши бољу искоришћеност отпада, чиме ће наћи посао за низ делатности у малој привреди и постићи бољу цену за своје производе а уз то још мање загађивати околину. У свету се од отпада дрвета прави ђубриво, код нас стабла падају и труну у шуми. Само са свог прозора могу да пребројим десетак таквих стабала. Та „успешна“ државна предузећа имају толико пропуста у раду да сваки не упућени пролазник може да их види. Ако је један „обичан“човек скупљајући отпад
у шуми успео да направи себи намештај, онда таквог човека треба платити колико тражи, да научи “успешне“ привреднике како треба радити.
Ми у дрвној индустрији не можемо да конкуришемо западним државама које имају савремену скупу механизацију у сечи, извозу и преради дрвета, али сигурно можемо јефтином радном снагом, бољом продуктивношћу и бољом искоришћеношћу да конкуришемо земљама окружења. Са оваквим иновацијама можемо бити и бољи.
Цела концепција нашег туризма се до сада базирала само на зимском туризму. Атрактивни пејзажи могу привући туристе, а објекти у сеоском стилу опремљени оваквим намештајем могу постати атракција великих размера. Уз домаћу храну и културне садржаје могу постати делатност многих сеоских домаћинстава.То може бити атрактивно целе године, а не само зими. На тим „пројектима“ како је модерно да их зову, треба да раде тимови стручњака разних профила. То би могло да доведе да многи људи из града, поготово они који су остали без посла, одлуче да се врате својим напуштеним имањима и остарелим родитељима на селу. Паралелно са тим треба им обезбедити средства, повољан материјал, средње школе за децу (јер је то генерација која већ има велику децу и често због њих иде у градове) и квалитетан превоз до насељених места. Тек онда можемо да говоримо о улагањима у пољопривреду и о њеној перспективи. Тиме дајемо шансу и тој деци да остану на селу и формирају породице. Уз разне пореске олакшице и стимулације то може бити реална блиска будућност наших напуштених села.
Здравствени туризам, по угледу на Швајцарску и Немачку, је такође неискоришћена а атрактивна област. Имамо добар медицински кадар, по малим местима чак и неискоришћен. Опрема, објекти и инфраструктура захтевају улагања, али је то на дужи рок веома исплатива инвестиција обзиром на географски положај, здраву природу и могућност да пацијенти долазе целе године. То такође повећава могућност запошљавања у мање насељеним местима.
Енергетика нам је потпуно запуштена привредна грана. Са великим речним потенцијалом и улагањима у изградњу хидроцентрала можемо постати извозници и у овој области.
Од хидроцентрала, далековода па до локалних трафоа и стубова, све се одржава не за оптимално трошење, него колико мора. По селима и планинама је уобичајено да стубови падају, трафои прегоревају и да струје нема данима, без обзира на временске прилике.
Без озбиљних реконструкција целог електро-енергетског система не можемо озбиљно рачунати на развој туризма ни на враћање људи на село и развој пољопривреде.
ФТВ је за госта позвала Николу Грабовца, проф. из Травника у емисију на тему како изаћи из кризе. Професор предлаже: све инвестиције усмерити на изградњу нових путева, у грађевинарство и у пољопривреду како би се запослили наши радници и паре остале овде. Он је у праву што се тиче давања посла нашим, а не страним фирмама, као до сада, али сам мишљења да се тако проблем не може решити. Изградња путева и грађевинарство не доносе новац, него га само троши (путеви) односно усмерава на ток на унутрашњем тржишту (грађевинарство). Истина, тако би се на изградњи путева запослили неки радници, новац би кружио, али би то опет у коначном облику био трошак за путеве оптерећен каматама за скупе кредите, а не приход. То није база, него надградња, за нека боља времена, када буде пара за инвестиције. Улагање у грађевинарство би било оправдано у смислу запошљавања радника и кружења новца на домаћем тржишту, али онда када би тог новца на тржишту било. Овако, улагање одмах, од скупих кредита, са неизвесном продајом и одложеном наплатом доноси негативан ефекат. Ту би само стране банке зарадиле.
И на крају, можда и најважније, стављајући сва ова размишљања на папир намеће ми се закључак да ништа нећемо урадити ако будемо радили парцијално, усмеравајући се само на неке области које нам делују најважније. Све је повезано и међусобно условљено. Треба кренути у свим областима одједном, не истим интензитетом, али кренути, и народу рећи право стање, јер га сваки појединац већ зна. Привредне реформе су нам неопходне и морају се што пре спровести, јер ће се у будућност овакве кризе у свету све чешће понављати
БАЊА ЛУКО СЕТИ СЕ БЕОГРАДА
Не тако давно људи су се слично овако осећали у Београду. На телевизији и у новинама биле су редуковане и фризиране информације, они који су били спремни да извршавају налоге, без обзира на способности, нашли су се на челу свих па и светских фирми. Онда је у Србији кренула приватизација. Овде су само прекопирали оно што се дешавало тамо. Ваучери, акције, деонице, уцене, откази, стручњаци који остају без посла зато што неће да погну главу… Људи су били понижени, осиромашни, бесперспективни, окружени надменим моћницима који су се богатили у истим оваквим приватизацијама и причали исте овакве празне приче. Тада су се правдали санкцијама, сада се правдају економском кризом. Плате и пензије које касне или их нема, новац који и кад дође ништа не вреди,а у исто време на телевизији и у новинама – цео свет нас мрзи и неправедно нам је наметнуо санкције, али нам нико ништа не може ,јер смо ми праведан народ и Русија нас у свему подржава. Историја се понавља. Сад овде на телевизији и у новинама поново добијам исте информације, као да их пишу људи који не живе овде и у овом времену.
Не памтим више како је све почело ,причало се о генералном штрајку, о ванредним изборима.. .Опозиција се ујединила и заједно почела протесте. Сваки дан, у исто време, у термину другог дневника, народ је исказивао свој протест према лажним информацијама. Људи који су остајали код кућа су пиштали, трубили, лупали и изазивали буку чиме год су се сетили, а опозициони лидери су заједно са народом шетали улицама доТрга Републике где су дневни протест завршавали обраћањем људима. Из дана у дан било је све више људи. Било је нечег величанственог у тој заглушујућој буци у граду и у очима полицајаца из кордона које су нас гледале са одобравањем. Слике су обишле свет и тек тада је свет схватио да не мислимо сви исто.
Кад се запитам како и ми то да постигнемо, та слика Трга уз песму Ђурђевдан као химну протеста, појави ми се пред очима као симбол слободног мишљења и Београда.
Можда исто тако, да свет и она деца која тек расту запамте наш протест и наше мишљење, јер им у наслеђе остављамо проблеме са којима нисмо сагласни. Опозиција је у Србији остварила победу, али не и успех у власти. То вероватно и није могуће са тако супростављеним ставовима свих који је чине. Ипак,учинила је много – уклонила је из људи онај осећај понижености, тескобе и немоћи, који овде осећамо на сваком кораку.
Мирјана Томовић
